Велики петак

Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човјек. А уколико пред собом имају човјека без икаквог гријеха, онда постају гори од звијери, јер животиња убија и комада плијен само да утоли глад, а човјек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог Четвртка и Великог Петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сјутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осјећања за правду, и судијског поштовања закона.

У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смио да је носи. Скакали су и играли око њега смијући се цару, а на главу су му ставили трнов вијенац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посвједочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога свијета

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човјек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човјек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку бијелу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свјесни), мада им је намјера била да покажу поруганог, исмијаног и униженог човјека, којег је свјетина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвјесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дјело.

Кад су Јудеји видјели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав гријех мора да казне Римљани. Како је то било вријеме уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, свјетина је почела да урла: �Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одјећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповиједао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле ријечи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, двије хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне ријечи. Нашао се ту и један добар човјек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао ријечима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су жељели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживио, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завјеса у Храму се расцијепила одозго до доље, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове ријечи да ће и камење проговорити. И мртво камење је свједочило Живога Бога. �Само васкрсење могло је наградити оволико страдање.

Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити�

(еп. Николај Велимировић)

autor: dragec